Наш члан @cryptokitty77 написала је сочан текст о овом скоро спорту, а који Бетман не може да одоли а да га не „преведе“ у свом стилу на српски:
Спајдермен од крви и меса? Јес’, како да није. Пентрање, трчање, скакање и прелажење свих врста урбаних препрека — то вам је паркурчење. Дисциплина која баца акценат на физичке и моторичке способности, која ефикасно развија покрет и која вас најбрже може довести до елегантних нових инвалидских колица.
Назив „паркурчење“ потиче из француског, и сви мисле да вуче порекло од речи parcour што значи путовање. Али пошто је главни циљ сваког паркурца да растојање од тачке А до тачке Б пређе трчећи суптилним и ефикасним стилом, прилагођавајући се урбаном пејзажу и притом елегантно избегавајући пандурске пендреке, Бетман може да се клади (чим на Скоруму буде отворена платформа за клађење) да назив „паркурчење“ има и дубље значење.
Покрети морају бити слободни и течни. Ови принципи су у складу с мотом дисиплине: „Опстати и трајати“ — макар још пет минута. То значи да паркурац који веџба ову дисциплину, не мора да се доводи у опасност такмичећи се с другим паркурцима — довољно је да их надживи!
Историја и развој
Све је почело крајем осамдесетих у Француској, прецизније у предграђу Париза званом Лисеј. Група младића која није хтела да заврши у тесном сандуку после војне службе по Индокини, Вијетнаму, Блиском Истоку и Африци зарад профита корпоративне плутократије, развила је метод бежања од полиције и регрутних органа… који су се отимали о њихове органе. Наравно, сва њихова имена остала су записана у историји… и у полицијској архиви. Је ли вам сад јасније откуд назив „паркурчење“?
Имајући у виду пословичну суровост француске полиције, ова екстремна дисциплина развила се до неслућених размера. Толико да је неком морало пасти на памет да је претвори у спортску дисциплину. Мислите да би то могло овако изгледати? Клинцу који бежи од пандура у једном тренутку падне на памет: „Еј, па ово би могао да буде…“ ТРАС! Добро, тог клинца су стигли. Али, рећи ћете, неизбежно се морао наћи неко ко ће заустити: „Чекај мало, па ја знам шта је он хтео…“ ТРАС! Сећам се да су и малом Радојици обили бубреге кад је покушао да размишља. Никад то тако није ишло, па се онда поставља питање…
Ко је од тога направио екстремни спорт?
Наравно, иста она корпоративна плутократија, савршено упозната с начинима да заради на несрећницима који нису хтели да у ратовима гину за њихов џеп. Свако ко је од њих гледао паркурчење с полицијом, морао је одмах закључити: „Опа, овима бисмо могли да увалимо скупу спортску опрему изрекламирану ‘специјално за паркурчење’, па онда омасовимо покрет проглашавањем за спорт, и пустимо их да сами поломе вратове! Шта кажете, браћо масони?“
Браћа (на пример, браћа Даслер) овако нешто никад не би пропустили, а камоли одбили!
Популарност новог екстремног спорта тако се брзо проширила, да је Бетман, хтео-не-хтео, једно време морао да узме учешће у држави подаље од Француске. И није то била ни једина ни најближа држава где се акробатисало бежећи од пандура. А ево сад су већ почеле и расправе о томе да паркурчење постане олимпијска дисциплина.
Е, па, децо, навалите на здрав спорт, Бетман вас чека раширених штака и ослоњен о бандеру, саобраћајни знак, семафор или зид омиљене биртије, већ зависи где ће бити зборно место…
Comments