[This Text in English] После дужег времена Бетман ће искористити прилику да напише текст на српском, а поводом новога промотивног такмичења. Тема је коначно довољно провокантна: Најгољи бол на свету… најбољи гол на свету…
Наслов овог књижевног такмичења подразумева да постоји више голова који би могли бити у конкуренцији за најбољи гол на свету. То је заблуда. Постоји само један гол који може бити најбољи у историји. Само један гол који разоткрива природу професионалног фудбала и професионалног спорта уопште, који разоткрива основно правило… Само један гол који вришти…
Можете да варате све док вас не у’вате!
Јесте, Дијего, шмркокаинисто, морао је то бити твој гол. Таква је то икона духа времена која је еволуирала у ову монструозну стварност… ако ме разумете. Ево твог великог успеха:
Да се присетимо како је све то било… Било је то врелог 22. јуна 1986. на стадиону Ацтека у Мексико Ситију. Сакупила се маса од 114.580 људи без страха од коронавируса. Платили су скупо седишта како стојећи не би пропустили нешто изузетно, нешто никад раније виђено у ишчашеном свету професионалног спорта. И тог дана добили су оно што су заслужили плативши својим папирићима. Али не у првом полувремену. Била је то уобичајено досадна утакмица са неколико ретких шанси за Аргентину и једном једином екстремно ретком шансом за Енглеску. Мучење гледалаца трајало је до шестог минута другог полувремена, а онда је као гром севнуо из ведра неба – дуго очекивани догађај за историју! Марадона улази слева и додаје дијагонално ниску лопту на ивицу шеснаестерца… уствари, шта има да вам причам, није више 20. век. Погледајте сами!
Јесте, то се зове рукомет… овај, хоћу рећи
Јесте, то вам је фудбал!
…свих 114.580 окупљених је видело потез, сви редари су га видели, сви скупљачи лопти су га видели, сви резервни играчи су га видели, оба тренера су га видела, скоро обојица линијских судија су га видела, а једини човек који ништа није видео био је извесни слепац из Туниса по имену Али Бин Насер, који је на стадион ушао грешком, а тамо су му увалили пиштаљку уместо белог штапа.
Само четири минута након што је показао своје одбојкашке мајсторије, Марадона је искористио пренераженост енглеских фудбалера (дотад су мислили да су они фудбал измислили како би се грешило само у њихову корист) да покаже и своје фудбалско умеће. Узео је лопту од саиграча Хектора Енрикеа на својој половини, а затим направио слалом од 68 метара кроз шокирану одбрану Енглеске коју су чинили Питер Бердсли, Питер Рид, Тери Бучер (двапут окренут), Тери Фенвик, онда је оставио голмана Питера Шилтона на… да извинете на изразу, дебелом месу, и завалио још један гол. Али, кога заболе уво за тај. Први је био историјски, јер овај други се не би десио без првог. Осим тога, тим који има одбрану сачињену само од Питера и Терија, и не заслужује ништа боље.
Треба ли онда жалити енглеску екипу? Никако. Двадесет година пре тога, Енглеска је освојила једину светску титулу на Вемблију непостојећим голом против Западне Немачке, кад је лопта звекнула о пречку с доње стране и… није уопште прешла гол-линију. Треба ли онда жалити немачку екипу? Никако. Тридесет година пре тога, Немачка је планирала стадион за 400.000 гледалаца где би се сваке Олимпијске игре одржавале до краја света… Сви знамо како се тај план завршио.
Али, Бетмане…
Знам, знам, питаћете ме што Дијего није сам нешто реко? Е, па, јесте! Позвао је саиграче да га изгрле и обљубе, иначе би судија могао да поништи гол! Урадили су то. А он је касније изјавио:
„Ми, као Аргентинци, појма нисмо имали шта војска ради. екли су нам да добијамо рат. Уствари, Енглези су га добили 20:0. Гадна ствар. Пре утакмице направљена је атмосфера као да идемо у још један рат. Знао сам да сам играо руком. Нисам планирао, али акција се десила тако брзо да ни линијски судија није видео моју руку. Судија је погледао у мене и рекао: ‘Гол.’ Баш леп осећај, као нека врста симболичне освете против Енглеза.“
’Сте видели? **беш спортски дух кад можеш да се ‘симболично осветиш’ за изгубљену територију… и да зарадиш још папирића. Па нису они нигде потписали да ће бити поштени ко Новак Ђоковић, јел тако?
Још један фини пример спортског духа могли смо да чујемо од Луиса Цезара Менотија, бившег тренера аргентинске репрезентације:
„Људи кажу, ‘Сјајно! Боље је, много боље, што је гол био овако неправедан, овако окрутан, зато што ће тако Енглезе болети много више.’“
Ето тако, ајд’ сад ви причајте Бетману о племенитости спорта. Причајте му о поштењу и изградњи карактера. Састављајте дуге тираде о фер-плеју. Држите говоре о томе како спорт нема никакве везе с политиком. Не заборавите приче о пријатељству међу противницима… А онда ће Бетман вама да исприча причу о Едуарду Алвешу да Силви Дудуу (из Арсенала) и Мартину Тејлору (из Бирмингем Ситија). Али мора Бетман да вас унапред упозори, то боли и кад се слуша.
Comments